::cck::229::/cck::
::introtext::

субота 15. октобар

у 20 часова

Народно позориште Сомбор, копродукција Град Театра Цитy Будва, Центра за културу Свилајнац и 016.

Вилијам Шекспир

ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР

Режија: Кокан Младеновић

Улоге:

Брут Сергеј Трифуновић

Јулије Цезар / Марко Антоније Саша Торлаковић

Касије Бранислав Трифуновић

Порција / Калпурнија Јелена Минић

Октавије / Каска Марко Марковић

* Ирена Поповић

Трагедија “Јулије Цезар” један је од најзначајнијих комада у историји драмске литературе, а њен основни мотив – револуција и политички преврат, који се, на крају, компромитују у сопственој немоћи, обесмишљавајући тако феномен истинске демократије, нису, на жалост, изгубили на својој актуелности од времена настанка овог комада, па до данас. Пишући о убиству Јулија Цезара у римском сенату, 44. године п.н.е, Шекспир, у ствари, исписује тужну причу о краху племенитих револуционарних хтења, која се, у судару са личним интересима, властољубивошћу и похлепом самих револуционара, претварају у своју накарадну супротност. Јунаци античког Рима, постају, петнаест векова касније, Шекспирови савременици, уроњени у сплетке и завере елизабетанског двора, али и савременици нашег историјског тренутка у коме је могуће последње деценије наше актуелне историје посматрати кроз призму ликова и односа “Јулија Цезара”.

Хоћемо ли и након ове представе веровати у револуцију, или ћемо схватити да је реч тек о пукој замени друштвених елита? Хоће ли нам постати јасно да једни те исти људи, били они у изобилној позицији власти, или у лагодној позицији опозиције, управљају нашим животима последњих двадесетак година, смењујући се на лествици власти, и идући горе-доле, као на каквом паланачком каруселу. Хоће ли нам изнова продати велике речи, држати запаљиве говоре и нахушкати нас на још једну побуну на чијем ће крају „борба за опште добро“ прерасти у њихову личну корист? Можемо ли да престанемо да верујемо у демократију ако нам се она руга у лице? Можемо ли да трпимо аутократску власт само зато што знамо да ће једног узурпатора заменити други? Можемо ли да пристанемо на друштва у којима живимо, ако знамо да су заснована на лажи? Можемо ли да се боримо против лажи, ако више ни сами не знамо шта је истина?

Кокан Младеновић

::/introtext::
::fulltext::::/fulltext::

::cck::229::/cck::
::introtext::

субота 15. октобар

у 20 часова

Народно позориште Сомбор, копродукција Град Театра Цитy Будва, Центра за културу Свилајнац и 016.

Вилијам Шекспир

ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР

Режија: Кокан Младеновић

Улоге:

Брут Сергеј Трифуновић

Јулије Цезар / Марко Антоније Саша Торлаковић

Касије Бранислав Трифуновић

Порција / Калпурнија Јелена Минић

Октавије / Каска Марко Марковић

* Ирена Поповић

Трагедија “Јулије Цезар” један је од најзначајнијих комада у историји драмске литературе, а њен основни мотив – револуција и политички преврат, који се, на крају, компромитују у сопственој немоћи, обесмишљавајући тако феномен истинске демократије, нису, на жалост, изгубили на својој актуелности од времена настанка овог комада, па до данас. Пишући о убиству Јулија Цезара у римском сенату, 44. године п.н.е, Шекспир, у ствари, исписује тужну причу о краху племенитих револуционарних хтења, која се, у судару са личним интересима, властољубивошћу и похлепом самих револуционара, претварају у своју накарадну супротност. Јунаци античког Рима, постају, петнаест векова касније, Шекспирови савременици, уроњени у сплетке и завере елизабетанског двора, али и савременици нашег историјског тренутка у коме је могуће последње деценије наше актуелне историје посматрати кроз призму ликова и односа “Јулија Цезара”.

Хоћемо ли и након ове представе веровати у револуцију, или ћемо схватити да је реч тек о пукој замени друштвених елита? Хоће ли нам постати јасно да једни те исти људи, били они у изобилној позицији власти, или у лагодној позицији опозиције, управљају нашим животима последњих двадесетак година, смењујући се на лествици власти, и идући горе-доле, као на каквом паланачком каруселу. Хоће ли нам изнова продати велике речи, држати запаљиве говоре и нахушкати нас на још једну побуну на чијем ће крају „борба за опште добро“ прерасти у њихову личну корист? Можемо ли да престанемо да верујемо у демократију ако нам се она руга у лице? Можемо ли да трпимо аутократску власт само зато што знамо да ће једног узурпатора заменити други? Можемо ли да пристанемо на друштва у којима живимо, ако знамо да су заснована на лажи? Можемо ли да се боримо против лажи, ако више ни сами не знамо шта је истина?

Кокан Младеновић

::/introtext::
::fulltext::::/fulltext:: ::cck::229::/cck::

Ostavite komentar