::cck::339::/cck::
::introtext::

среда 11. октобар
у 20 часова
позориште „Бора Станковић“, Врање
 
Бора Станковић / Јелена Мијовић
РУЖА, УВЕЛА.
режија Милан Нешковић
Костимограф: Ивана Младеновић
Сценограф:Милан Нешковић
 
Улоге:
 АЏИКА – Радмила Ђорђевић
 МАРИЈА – Жетица Дејановић
 КОСТА – Бојан Јовановић
 СТАНА – Кристина Јањић Стојановић
 НИКОЛА – Марко Петричевић
 ЈОВАН – Саша Стојковић
 АНИЦА – Милена Стошић
 ИЛИЈА – Драган Живковић 
 ЦВЕТА – Јелена Филиповић
 ЦИГАНКА – Тамара Стошић
 
Ружа, па увела. То је некако логичан след догађаја. Али Бора Станковић није логичан. Он је истинит. А у истину је најтеже поверовати.
Аца Поповић помиње како не треба руже заливати врућом водом да би схватио колико је она отпорна. Бора, напротив, полако дозира топлу воду својим јунацима не би ли спознао када и онај најделикатнији део духа поклекне пред окрутношћу малограђанског учауреног микрокосмоса.
За мене после овог процеса Бора Станковић заузима посебно место у срцу, а Врање…
Врање као први сусрет са Бором улива неко страхопоштовање још док се пажљиво сурећете са градом возећи се његовом, и даље калдрмисаном улицом, а историја позоришта обавезу према традицији колико и према  будућности.
Бора Станковић је истинит, али зарад позоришта мора пре свега бити вероватан. За то се побринула Јелена Мијовић, комбинујући више Бориних ликова из разних дела, тиме створивши, ново ауторско дело које “оно некад” Врање смешта у данашњи сyстем вредности, опонашајући савремене односе.
Ово је представа о некдашњим људима у данашњем свету. Они су заиста ту. Препознаћете их у чекаоници, на улици, кафани, послу… И наравно код куће!
На жалост или не, менталитет само стари са годинама, не мења се.
Милан Нешковић

::/introtext::
::fulltext::::/fulltext::

::cck::339::/cck::
::introtext::

среда 11. октобар
у 20 часова
позориште „Бора Станковић“, Врање
 
Бора Станковић / Јелена Мијовић
РУЖА, УВЕЛА.
режија Милан Нешковић
Костимограф: Ивана Младеновић
Сценограф:Милан Нешковић
 
Улоге:
 АЏИКА – Радмила Ђорђевић
 МАРИЈА – Жетица Дејановић
 КОСТА – Бојан Јовановић
 СТАНА – Кристина Јањић Стојановић
 НИКОЛА – Марко Петричевић
 ЈОВАН – Саша Стојковић
 АНИЦА – Милена Стошић
 ИЛИЈА – Драган Живковић 
 ЦВЕТА – Јелена Филиповић
 ЦИГАНКА – Тамара Стошић
 
Ружа, па увела. То је некако логичан след догађаја. Али Бора Станковић није логичан. Он је истинит. А у истину је најтеже поверовати.
Аца Поповић помиње како не треба руже заливати врућом водом да би схватио колико је она отпорна. Бора, напротив, полако дозира топлу воду својим јунацима не би ли спознао када и онај најделикатнији део духа поклекне пред окрутношћу малограђанског учауреног микрокосмоса.
За мене после овог процеса Бора Станковић заузима посебно место у срцу, а Врање…
Врање као први сусрет са Бором улива неко страхопоштовање још док се пажљиво сурећете са градом возећи се његовом, и даље калдрмисаном улицом, а историја позоришта обавезу према традицији колико и према  будућности.
Бора Станковић је истинит, али зарад позоришта мора пре свега бити вероватан. За то се побринула Јелена Мијовић, комбинујући више Бориних ликова из разних дела, тиме створивши, ново ауторско дело које “оно некад” Врање смешта у данашњи сyстем вредности, опонашајући савремене односе.
Ово је представа о некдашњим људима у данашњем свету. Они су заиста ту. Препознаћете их у чекаоници, на улици, кафани, послу… И наравно код куће!
На жалост или не, менталитет само стари са годинама, не мења се.
Милан Нешковић

::/introtext::
::fulltext::::/fulltext:: ::cck::339::/cck::

Ostavite komentar