::cck::224::/cck::
::introtext::

понедељак 10. октобар

Народно позориште у Београду

Јован Стерија Поповић

РОДОЉУПЦИ

Редитељ и сценограф Андраш Урбан
Драматург и сарадник редитеља
Сузана Вуковић

За сонгове коришћени текстови Јована Стерије Поповића, Ђуре Јакшића, Јована Хаџића и Стевана Владислава Каћанског

Премијерна подела:

Жутилов Слободан Бештић
Нанчика
Анастасиа Мандић
Милчика
Сузана Лукић
Шандор Лепршић
Павле Јеринић
Госпођа Зеленићка
Нела Михаиловић
Шербулић
Хаџи Ненад Маричић
Смрдић
Никола Вујовић
Гавриловић
Предраг Ејдус
Нађ Пал
Бранко Јеринић
Скоротеча
Бојан Кривокапић

ПРЕДГОВОР Настојеће позорије нисам измислио, него све што се у њему находи, пак и саме изразе и речи, покупио сам, које из живота, које из новина; и читатељи ће се из гдикоји’ општина зачудити, кад своје Смрдиће, Шербулиће, Жутилове, итд. у свој истоветности нађу. Ништа ми дакле не остаје, него проговорити коју реч, зашто таково дело, с таквим погрешкама, на свет издајем; јер напред знам, да ће то свима онима неправо бити, који народ не иначе него као мати своје дете гледају, и све би желили да се за њима добро говори. Докле се год будемо само хвалили, слабости и погрешке прикривали, у повесници учили колико je ко од предака наших јуначких глава одрубио, a не и гди је с пута сишао; донде ћемо храмати и ни за длаку нећемо бити бољи; јер простаци и млади људи, који се тако запајају, и не мисле да може бити и погрешака у нас, пак све, што им се предлаже, за чисту истину и добродетељ сматрају. Бацимо поглед на најпознију повесницу нашу. Што je било луђе, претераније, несмисленије, то je имало више уважатеља, a глас умерености сматрао се као ненародност, као противност и издајство; јер je сваки човек склоњен на чрезвичајности, пa кад не зна да може бити несреће, трчи као слеп за тим, и срди се на сваку паметну реч. Отуд није чудо што неваљали и покварени, a таквих има свуда, под видом родољубија сваку прилику за своју себичност употребљавају, и најбезумније совете дају, не марећи хоће ли се тиме својој општини, или своме народу каква штета нанети. Себичном je довољно кад je само њему добро и кад простака може на своју руку да преокрене, a за даље се ништа не брине. Позорије дакле ово нека буде као приватна повесница српског покрета. Све што je било добро, описаће историја; овде се само представљају страсти и себичности. A да моја намера није с о
тим љагу бацити на народ, него поучити га и освестити како се и у највећој ствари умеју пороци довијати, сваки ће благоразуман родољубац са мном бити сагласан.

Ј. С. П.

 

::/introtext::
::fulltext::::/fulltext::

::cck::224::/cck::
::introtext::

понедељак 10. октобар

Народно позориште у Београду

Јован Стерија Поповић

РОДОЉУПЦИ

Редитељ и сценограф Андраш Урбан
Драматург и сарадник редитеља
Сузана Вуковић

За сонгове коришћени текстови Јована Стерије Поповића, Ђуре Јакшића, Јована Хаџића и Стевана Владислава Каћанског

Премијерна подела:

Жутилов Слободан Бештић
Нанчика
Анастасиа Мандић
Милчика
Сузана Лукић
Шандор Лепршић
Павле Јеринић
Госпођа Зеленићка
Нела Михаиловић
Шербулић
Хаџи Ненад Маричић
Смрдић
Никола Вујовић
Гавриловић
Предраг Ејдус
Нађ Пал
Бранко Јеринић
Скоротеча
Бојан Кривокапић

ПРЕДГОВОР Настојеће позорије нисам измислио, него све што се у њему находи, пак и саме изразе и речи, покупио сам, које из живота, које из новина; и читатељи ће се из гдикоји’ општина зачудити, кад своје Смрдиће, Шербулиће, Жутилове, итд. у свој истоветности нађу. Ништа ми дакле не остаје, него проговорити коју реч, зашто таково дело, с таквим погрешкама, на свет издајем; јер напред знам, да ће то свима онима неправо бити, који народ не иначе него као мати своје дете гледају, и све би желили да се за њима добро говори. Докле се год будемо само хвалили, слабости и погрешке прикривали, у повесници учили колико je ко од предака наших јуначких глава одрубио, a не и гди је с пута сишао; донде ћемо храмати и ни за длаку нећемо бити бољи; јер простаци и млади људи, који се тако запајају, и не мисле да може бити и погрешака у нас, пак све, што им се предлаже, за чисту истину и добродетељ сматрају. Бацимо поглед на најпознију повесницу нашу. Што je било луђе, претераније, несмисленије, то je имало више уважатеља, a глас умерености сматрао се као ненародност, као противност и издајство; јер je сваки човек склоњен на чрезвичајности, пa кад не зна да може бити несреће, трчи као слеп за тим, и срди се на сваку паметну реч. Отуд није чудо што неваљали и покварени, a таквих има свуда, под видом родољубија сваку прилику за своју себичност употребљавају, и најбезумније совете дају, не марећи хоће ли се тиме својој општини, или своме народу каква штета нанети. Себичном je довољно кад je само њему добро и кад простака може на своју руку да преокрене, a за даље се ништа не брине. Позорије дакле ово нека буде као приватна повесница српског покрета. Све што je било добро, описаће историја; овде се само представљају страсти и себичности. A да моја намера није с о
тим љагу бацити на народ, него поучити га и освестити како се и у највећој ствари умеју пороци довијати, сваки ће благоразуман родољубац са мном бити сагласан.

Ј. С. П.

 

::/introtext::
::fulltext::::/fulltext:: ::cck::224::/cck::

Ostavite komentar