::cck::288::/cck::
::introtext::

понедељак 3. април

галерија Фоаје у 19 часова

Ивана Димић АРЗАМАС

 

Добитница Нинове награде за 2016. годину.

Ивана Димић (Београд, 1957) ауторка је пет књига кратких прича, низа драма, драматизација и ТВ сценарија. Она је пета жена која је добила ову награду, после Светлане Велмар-Јанковић (1995), Дубравке Угрешић (1988), Гроздане Олујић (2009) и Гордане Ћирјанић (2010).
Моја књига је веома једноставна прича: ради се о деменцији мајке која умире и ћерки која је чува, оно што је занимљиво јесте несвакидашња форма. Реч је о мозаику од дијалошке и прозне форме. Ако се дијалошка форма тиче хоризонтале, неког баналног живљења, а вертикала неке метафизике, разматрања о самоћи, о смрти, о љубави и болести, онда имате од почетка до краја разапињање јунакиње на крст од те хоризонтале и вертикале – објаснила је књижевница.
Драма и прича. Стварно и магично. Љубав насупрот смрти.„Књига потресне искрености, и ведре бодрости, саткана од драмског које се магично преображава у романескно. Разговори који се чине комички, а нису – размишљања која се чине тужна, а нису. Припада ретком, и занимљивом жанру дансе мацабре, и јесте оно бодлеровско да се – смрт смеје нашим лудостима, и није то. Није игра него надигравање. И писац то мудро доказује: супротставља се смрти – моћ љубави, једини њен достојан противник.“ Предраг Бајчетић„Ивана Димић, чини се, прича о себи, а заправо прича о чуду повратка из сна. Она успоставља својеврсни ритам који излази из судара две теме, из неспојивости две сфере – стварности и оностраног. И као кад нас Лаза Костић уводи у онај предео „међу јавом и мед сном“, ово приповедање супротставља се живљењу, јер живот и јесте непрекидна смена, све до тренутка вечности.“ Дејан Мијач„Када сам прочитао ову књигу прва реакција ми је била да од Иване Димић затражим филмска права. То је, у ствари, била сасвим несмотрена реакција јер је моје одушевљење било узроковано савршеном литературом коју сам држао у руци а која, ако је већ савршена, нема шта да тражи у другим уметностима. Стварно, оно што је Ивана написала не може се мерити ни са чим другим, чак ни са оним што волимо у њеном стваралаштву. Сасвим невероватна, два потпуно различита литерарна тока изнедрили су нешто треће, чаробно и недокучиво у исто време.“ Горан Марковић 

::/introtext::
::fulltext::::/fulltext::

::cck::288::/cck::
::introtext::

понедељак 3. април

галерија Фоаје у 19 часова

Ивана Димић АРЗАМАС

 

Добитница Нинове награде за 2016. годину.

Ивана Димић (Београд, 1957) ауторка је пет књига кратких прича, низа драма, драматизација и ТВ сценарија. Она је пета жена која је добила ову награду, после Светлане Велмар-Јанковић (1995), Дубравке Угрешић (1988), Гроздане Олујић (2009) и Гордане Ћирјанић (2010).
Моја књига је веома једноставна прича: ради се о деменцији мајке која умире и ћерки која је чува, оно што је занимљиво јесте несвакидашња форма. Реч је о мозаику од дијалошке и прозне форме. Ако се дијалошка форма тиче хоризонтале, неког баналног живљења, а вертикала неке метафизике, разматрања о самоћи, о смрти, о љубави и болести, онда имате од почетка до краја разапињање јунакиње на крст од те хоризонтале и вертикале – објаснила је књижевница.
Драма и прича. Стварно и магично. Љубав насупрот смрти.„Књига потресне искрености, и ведре бодрости, саткана од драмског које се магично преображава у романескно. Разговори који се чине комички, а нису – размишљања која се чине тужна, а нису. Припада ретком, и занимљивом жанру дансе мацабре, и јесте оно бодлеровско да се – смрт смеје нашим лудостима, и није то. Није игра него надигравање. И писац то мудро доказује: супротставља се смрти – моћ љубави, једини њен достојан противник.“ Предраг Бајчетић„Ивана Димић, чини се, прича о себи, а заправо прича о чуду повратка из сна. Она успоставља својеврсни ритам који излази из судара две теме, из неспојивости две сфере – стварности и оностраног. И као кад нас Лаза Костић уводи у онај предео „међу јавом и мед сном“, ово приповедање супротставља се живљењу, јер живот и јесте непрекидна смена, све до тренутка вечности.“ Дејан Мијач„Када сам прочитао ову књигу прва реакција ми је била да од Иване Димић затражим филмска права. То је, у ствари, била сасвим несмотрена реакција јер је моје одушевљење било узроковано савршеном литературом коју сам држао у руци а која, ако је већ савршена, нема шта да тражи у другим уметностима. Стварно, оно што је Ивана написала не може се мерити ни са чим другим, чак ни са оним што волимо у њеном стваралаштву. Сасвим невероватна, два потпуно различита литерарна тока изнедрили су нешто треће, чаробно и недокучиво у исто време.“ Горан Марковић 

::/introtext::
::fulltext::::/fulltext:: ::cck::288::/cck::

Ostavite komentar