::cck::227::/cck::
::introtext::

четвртак 13. октобар

у 20 часова

Београдско драмско позориште

Стојан Срдић

МОЈЕ ДЕТЕ

Режија Ана Ђорђевић

ЛИЦАРанка
Јована Гавриловић

Мирка
Ивана Николић

Боркан
Андреј Шепетковски

Зуле
Владан Милић

Институција
Јелисавета Орашанин

Мишко
Младен Совиљ

РЕЧ ПИСЦА

Драму „Моје дете“, замислио сам давне 2004. године, када сам упознао девојчицу која је тек ушла у тринаесту годину и која је у крилу држала шестомесечну бебу и нешто јој певушила. Упитао сам је чије то дете тако брижно чува и на којем му то језику пева. Прво се мало уплашила, а онда је тихо и поносно рекла: „Ово је моје дете, а певам на мом, на циганском.“ Дуго сам је посматрао, а затим упитао за дозволу да седнем поред ње. Насмешила се и направила ми је место на клупи. Ништа је нисам питао. Дуго сам седео и гледао у њу и у бебу, а онда је она почела своју причу. Као дванаестогодишњакиња затруднела је са својим другом играјући се „маме и тате“ за нову годину. Скоро до пред сам порођај није знала да је трудна, а кад је то постало очигледно, мајка ју је довела у дом за децу без родитеља где се породила. Ту је и остала, јер јој је мајка у међувремену умрла. Такође ми је рекла да ју је пре тога, кад је имала десет, можда једанаест година насилно обљубио неки рођак… Хтео сам да записујем то што је говорила, али није ми дозволила. Нисам ништа записао, ни тада, а ни касније, али сам у сећању носио то младо лице са лепим дететом у крилу. Да сећање не би избледело, написао сам ову драму.

Стојан Срдић

 

::/introtext::
::fulltext::::/fulltext::

::cck::227::/cck::
::introtext::

четвртак 13. октобар

у 20 часова

Београдско драмско позориште

Стојан Срдић

МОЈЕ ДЕТЕ

Режија Ана Ђорђевић

ЛИЦАРанка
Јована Гавриловић

Мирка
Ивана Николић

Боркан
Андреј Шепетковски

Зуле
Владан Милић

Институција
Јелисавета Орашанин

Мишко
Младен Совиљ

РЕЧ ПИСЦА

Драму „Моје дете“, замислио сам давне 2004. године, када сам упознао девојчицу која је тек ушла у тринаесту годину и која је у крилу држала шестомесечну бебу и нешто јој певушила. Упитао сам је чије то дете тако брижно чува и на којем му то језику пева. Прво се мало уплашила, а онда је тихо и поносно рекла: „Ово је моје дете, а певам на мом, на циганском.“ Дуго сам је посматрао, а затим упитао за дозволу да седнем поред ње. Насмешила се и направила ми је место на клупи. Ништа је нисам питао. Дуго сам седео и гледао у њу и у бебу, а онда је она почела своју причу. Као дванаестогодишњакиња затруднела је са својим другом играјући се „маме и тате“ за нову годину. Скоро до пред сам порођај није знала да је трудна, а кад је то постало очигледно, мајка ју је довела у дом за децу без родитеља где се породила. Ту је и остала, јер јој је мајка у међувремену умрла. Такође ми је рекла да ју је пре тога, кад је имала десет, можда једанаест година насилно обљубио неки рођак… Хтео сам да записујем то што је говорила, али није ми дозволила. Нисам ништа записао, ни тада, а ни касније, али сам у сећању носио то младо лице са лепим дететом у крилу. Да сећање не би избледело, написао сам ову драму.

Стојан Срдић

 

::/introtext::
::fulltext::::/fulltext:: ::cck::227::/cck::

Ostavite komentar