Bolivud 18.10. predstava Narodnog pozorišta

Bolivud predstava mjuzikl Narodnog pozorišta na programu je u četvrtak od 20 časova 18.10.2018. u sklopu pozorišnog festivala Teatar u jednom dejstvu.

 

O predstavi

REŽIJA Maja Pelević

KOMPOZITOR Ana Đorđević

KOREOGRAF Igor Koruga
KOSTIMOGRAFKINJA Marina Vukasović Medenica
ASISTENTKINJA SCENOGRAFA Isidora Spasić
ASISTENTKINJA KOSTIMOGRAFA Aleksandra Pecić
IZVRŠNA PRODUCENTKINJA Ivana Nenadović
ORGANIZATORKA Jasmina Urošević
INSPICIJENT Miloš Obrenović
SUFLERKA Anja Gavrilović

DIZAJNER ZVUKA

ULOGE

Miloš Đorđević
Jelena Đokić
Danijela Ugrenović
Suzana Lukić
Pavle Jerinić
Bojana Đurašković

Reč reditelja Maja Pelević

„Život sta­nov­ni­ka malog gra­da na gra­ni­ci pre­ki­da izne­nad­na vest: dola­zak veli­kog boli­vud­skog pro­du­cen­ta koji hoće da kupi malu fabri­ku, u njoj napra­vi veli­ki boli­vud­ski stu­dio i otvo­ri nova rad­na mesta, što u malom gra­du nije poja­va česta. Ta izne­nad­na vest je uzbu­di­la glum­ce iz pozo­ri­šta koji su odlu­či­li da pro­du­cen­tu napra­ve pri­red­bu i time pove­ća­ju šan­se za ulo­ge u budu­ćem boli­vud­skom spek­ta­klu. Grad je opet uje­di­ni­la zajed­nič­ka ide­ja i kolek­tiv­ni entu­zi­ja­zam, ali život ko život – pun je neo­če­ki­va­nih obr­ta.

Kroz baj­ko­vi­tu uto­pi­ju o dola­sku Boli­vu­da u naše kra­je­ve poku­ša­li smo da ispri­ča­mo pri­ču o svi­ma nama i na šta smo sve sprem­ni kada nam se nudi bolja buduć­nost.

Dola­zak Boli­vu­da tako posta­je povod za pri­ču o kra­hu indu­stri­je, kse­no­fo­bi­ji, divljoj pri­va­ti­za­ci­ji, lažnim sve­to­vi­ma, a sve to kroz pesmu i igru pod slo­ga­nom “leba ako nema­ju, daj­te im kola­če”.

Tako Boli­vud, kao indu­stri­ja zaba­ve i sre­će, posta­je mesto eska­pi­zma i povod za udru­ži­va­nje, soli­dar­nost i slo­gu, vred­no­sti koje smo zabo­ra­vi­li u ovom post­ko­mu­ni­stič­kom, tran­zi­ci­o­nom, apsurd­nom vre­me­nu u kome živi­mo. Isto tako pri­nu­đe­ni da zabo­ra­vi­mo svo­ju pro­šlost i da pri­hva­ti­mo sve što nam se nudi dovo­di nas u jed­nu infan­til­nu pozi­ci­ju iz koje je jako teško iza­ći.

Kako lepo kaže Boris Buden u knji­zi Zona pre­la­ska. O kra­ju post­ko­mu­ni­zma : “U čud­no­va­tom sve­tu post­ko­mu­ni­zma, demo­kra­ti­ja je isto­vre­me­no i cilj kojem se teži i izgu­blje­ni obje­kat. Tako se “deci komu­ni­zma” pogled u bolju buduć­nost otva­ra još samo iz neka­kve melan­ho­lič­ne per­spek­ti­ve.(…) U post­ku­mu­ni­zmu pita­nje buduć­no­sti slo­vi kao pita­nje na koje je odgo­vor već dat. Ali ni pita­nje pro­šlo­sti više nema smi­sla. Od “dece komu­ni­zma” ne oče­ku­je se da ima­ju sazre­lu svest o komu­ni­stič­koj pro­šlo­sti. Upra­vo sto­ga su pre­tvo­re­na u decu da se ne bi mogla seća­ti pro­šlo­sti.“