::cck::114::/cck::
::introtext::

четвртак 8. октобар
20 часова
 
Бранислав Нушић
КЊИГА ДРУГА
Народно позориште – Сцена „Раша Плаовић“
Редитељка Анђелка Николић
 
Премијерна подела:
Рајна Маретић-Долска, првакиња драмска Нела Михаиловић
Ида Подградска, драмска субрета Златија Ивановић
Мира, почетница и ученица Рајнина Марија Бергам
Иван Ивановић Душан Матејић
Љубавник Срђан Карановић
Господин Теодор Гојко Балетић
Драмски писац Бојан Кривокапић
Уредник „Комедије“ Андреја Маричић
Критичарка ревије „Нови xоризонт“ Данијела Угреновић
Критичар журнала „Јутро“ Предраг Милетић
Хармоникаш Душан Стојановић 
 
 
ЛИТЕРАТУРА КАО МЕСТО ЗЛОЧИНА
На почетку комада један мушкарац изјави, у соби пуној људи, да ће убити једну жену. На крају се то и догоди. Оно што се дешава између је неспречавање тог чина. Ни будући убица, ни будућа жртва, ни сведоци најаве убиства, нити они који присуствују прогресији насиља, не ураде ништа да то спрече. У Књизи другој много се говори о љубави, баш као у једном другом комаду који се завршава мучким убиством: Шекспировом Отелу. Па ипак, ово није комад о љубави. Ово је комад о посебној врсти насиља, која је и даље социјално прихватљива и подложна романтизацији – о такозваном злочину из страсти. „Луст мурдер“ био је популарни мотив у европском сликарству, филму и књижевности између два рата. Неки сматрају да су уметници-повратници са фронта померили агресију са ратног на „мирнодопског“ непријатеља – жену, односно да су касапљена тела на сликарским платнима била одблесак ратних траума. Други, да је опседнутост убицама деце и жена била знак декаденције друштва којем је претио нацизам. Не знамо кога је симболички желео да убије Нушић, већ афирмисани писац, када је написао комад који се завршава бруталним убиством диве Народног позоришта. У сваком случају, редови Књиге друге одишу презиром, чак гневом усмереним како на уметнике тако и на жене. Рајна Маретић Долска, прослављена трагетска првакиња коју усмрћује љубоморни обожавалац, освежава галерију Нушићевих женских ликова, коју чине „покондирене роспије, додворљиве супруге-глупаче, наивке које маштају о идеалном ђувегији, прељубнице које се самоубијају од стида или губе дете као неку врсту казне за учињени неморал, карикатуралне простакуше“… Овај живописни списак резултат је нашег ad hoc истраживања, а било би веома занимљиво да се предузме исрпнији рад на ову тему и да се баци ново светло на дело Бранислава Нушића анализом идеолошких образаца које оно нуди, у комичком или мелодраматском руху. Јер, у години јубилеја, Нушић је актуелнији него икад. Као и патријархат.
Анђелка Николић

::/introtext::
::fulltext::::/fulltext::

::cck::114::/cck::
::introtext::

четвртак 8. октобар
20 часова
 
Бранислав Нушић
КЊИГА ДРУГА
Народно позориште – Сцена „Раша Плаовић“
Редитељка Анђелка Николић
 
Премијерна подела:
Рајна Маретић-Долска, првакиња драмска Нела Михаиловић
Ида Подградска, драмска субрета Златија Ивановић
Мира, почетница и ученица Рајнина Марија Бергам
Иван Ивановић Душан Матејић
Љубавник Срђан Карановић
Господин Теодор Гојко Балетић
Драмски писац Бојан Кривокапић
Уредник „Комедије“ Андреја Маричић
Критичарка ревије „Нови xоризонт“ Данијела Угреновић
Критичар журнала „Јутро“ Предраг Милетић
Хармоникаш Душан Стојановић 
 
 
ЛИТЕРАТУРА КАО МЕСТО ЗЛОЧИНА
На почетку комада један мушкарац изјави, у соби пуној људи, да ће убити једну жену. На крају се то и догоди. Оно што се дешава између је неспречавање тог чина. Ни будући убица, ни будућа жртва, ни сведоци најаве убиства, нити они који присуствују прогресији насиља, не ураде ништа да то спрече. У Књизи другој много се говори о љубави, баш као у једном другом комаду који се завршава мучким убиством: Шекспировом Отелу. Па ипак, ово није комад о љубави. Ово је комад о посебној врсти насиља, која је и даље социјално прихватљива и подложна романтизацији – о такозваном злочину из страсти. „Луст мурдер“ био је популарни мотив у европском сликарству, филму и књижевности између два рата. Неки сматрају да су уметници-повратници са фронта померили агресију са ратног на „мирнодопског“ непријатеља – жену, односно да су касапљена тела на сликарским платнима била одблесак ратних траума. Други, да је опседнутост убицама деце и жена била знак декаденције друштва којем је претио нацизам. Не знамо кога је симболички желео да убије Нушић, већ афирмисани писац, када је написао комад који се завршава бруталним убиством диве Народног позоришта. У сваком случају, редови Књиге друге одишу презиром, чак гневом усмереним како на уметнике тако и на жене. Рајна Маретић Долска, прослављена трагетска првакиња коју усмрћује љубоморни обожавалац, освежава галерију Нушићевих женских ликова, коју чине „покондирене роспије, додворљиве супруге-глупаче, наивке које маштају о идеалном ђувегији, прељубнице које се самоубијају од стида или губе дете као неку врсту казне за учињени неморал, карикатуралне простакуше“… Овај живописни списак резултат је нашег ad hoc истраживања, а било би веома занимљиво да се предузме исрпнији рад на ову тему и да се баци ново светло на дело Бранислава Нушића анализом идеолошких образаца које оно нуди, у комичком или мелодраматском руху. Јер, у години јубилеја, Нушић је актуелнији него икад. Као и патријархат.
Анђелка Николић

::/introtext::
::fulltext::::/fulltext:: ::cck::114::/cck::

Ostavite komentar